NEDOSTATAK PODRŠKE RODITELJIMA DJECE S TEŠKOĆAMA URAZVOJU VRTIĆKE I OSNOVNOŠKOLSKE DOBI

U ovom članku osvrnut ćemo se na česti problem s kojim se suočavaju roditelji djece s teškoćama u razvoju, a to je nedostatak podrške roditeljima djece s teškoćama u razvoju vrtićke i osnovnoškolske dobi.

Roditeljstvo je samo po sebi izazovno iskustvo, a kada se dijete suočava s razvojnim teškoćama, ti se izazovi višestruko umnožavaju.                        Roditelji tada postaju ne samo njegovi primarni skrbnici i učitelji, već i terapeuti, zagovaratelji, administratori i često –borci protiv nerazumijevanja i sustavnih prepreka na koje često nailaze. Upravo u tom trenutku podrška okoline i sustava postaje presudna nažalost u Hrvatskoj roditelji često ostaju prepušteni sami sebi u radu s djecom s teškoćama u razvoju.

Zašto je podrška roditeljima ključna? Podrška roditeljima nije luksuz, već nužnost. Kada dijete ima razvojne poteškoće, roditelji se tada susreću s nizom emocionalnih, organizacijskih i financijskih izazova. Redovite terapije (logopedske, rehabiltacijske, radne terapije), dodatna zdravstvena skrb prilagodba obrazovnog sustava i traženje inkluzivnih rješenja zahtijevaju vrijeme, energiju i novac. U takvim okolnostima roditelji su izloženi mogućem većem riziku od stresa, anksioznosti i sagorijevanja. Dobro osmišljen sustav podrške ne pomaže samo roditeljima, već posredno i djeci: smirenim informirani i osnaženi roditelji mogu biti najbolji zagovaratelji i podrška svojoj djeci.

Vrtićka dob – prvi test sustava Vrtić je često prvo institucionalno okruženje u kojem se uočavaju razvojne razlike. Roditelji u tom razdoblju očekuju kvalitetnu suradnju s odgojiteljima, pravo vremenom prepoznavanje poteškoća te uključivanje stručnih suradnika. 

Međutim realnost pokazuje da:                                                                               1. vrtići često nemaju dovoljno stručnih suradnika (logopeda, psihologa ,defektologa)                                                                                                           2. odgajatelji nisu uvijek adekvatno educirani za inkluzivni rad                         3. proces dobivanja asistenta ili prilagodbe programa traje predugo                  4. administrativne prepreke odgađaju početak potrebne terapije.                      U nedostatku sustavne podrške,  roditelji se okreću privatnim oblicima terapija koje su često financijski iscrpljujuće. Time se otvara dodatna nejednakost između obitelji koji si to mogu priuštiti i onih koje ne mogu.

Osnovnoškolska dob – još veći izazovi    

Početkom školovanja, očekivanja se dodatno povećavaju. Djeca s teškoćama u razvoju suočavaju se s prilagodbom na školsku dinamiku, dok roditelji prolaze kroz složene procedure za ostvarivanje prava: prilagođenih programa, stručne pomoći, osobnih asistenata i produženog tretmana.

Najčešći problemi u ovom razdoblju su:

1.nedostatak osobnih asistenata ili njihova nedovoljna stručnost                       2. preopterećenost učitelja koji često nemaju podršku stručnog tima               3. predugi postupci pri ostvarivanju prava preko Zavoda za socijalnu skrb i HZZO– a                                                                                                                    4. nedostatak sustavnih edukacija i radionica za roditelje.

Roditelji na taj način postaju „ menadžeri“ koji kontroliraju školu, terapije, administraciju i obiteljski život, dok podrška sustava ostaje fragmentirana i često nedostatna.

Sustavna podrška što bi ona trebala uključivati?

Ako želimo graditi inkluzivno društvo u kojem svako dijete ima jednake šanse za razvoj, nužno je osnažiti roditelje kroz sustavne mehanizme, a to znači sljedeće:

1. pravovremena dijagnostika i rana intervencija – razvijena mreža centara za ranu intervenciju koja je dostupna svim obiteljima, bez obzira na kojem području žive .                                                                                                        2. dostupni stručni timovi u vrtićima i školama – logopedi, defektolozi i psiholozi trebaju biti dio svakodnevnog obrazovnog procesa, a ne „ privilegija“ pojedinih ustanova                                                                                                 3. osposobljeni asistenti – omogućeno sustavno financiranje i edukacija osobnih asistenata                                                                                                 4. savjetodavna podrška roditeljima – grupe podrške, psihološko savjetovanje i edukacije za roditelje kako bi se roditelji mogli nositi s emocionalnim i praktičnim izazovima                                                                                              5. financijska podrška – subvencije za terapije koje nisu pokrivne u okviru zdravstvenog sustava

 Iz svega navedenog možemo zaključiti da roditelji djece s teškoćama u razvoju ne traže sažaljenje, već razumijevanje i sustavnu podršku.            Sustav bi trebao biti taj koji će prepoznati njihove potrebe, osigurati stručne resurse i olakšati administrativne postupke, to nije samo izraz socijalne osjetljivosti, već i ulaganje u budućnost – jer inkluzivno društvo je društvo u kojem svatko ima priliku razviti svoje potencijale. 

Vrijeme je da prestanemo roditelje prepuštati samima sebi i počnemo graditi mrežu podrške koja će im omogućiti da budu ono što djeci najviše trebaju biti – roditelji, a nestalni administratori odnosno borci s birokracijom, jer bi sustav trebao biti umrežen  života djece s teškoćama u razvoju i njegovih roditelja.